Bilo jednom jedno veliko seosko imanje na kraju sela. Seljaci bijahu veoma bogati i imadoše puno blaga. Imadoše krave, svinje, kokoši i zečeve i ostale domaće životinje. Imadoše i psa čuvara koji je čuvao dvorište od nepoželjne gospođe lisice.
Živjeli su veoma složno i sretno. Krave su često bile na ispaši, svinje su rovale po svom blatu, zečevi su grickali svježu travu u svom toru, a kokoši su tapkale po dvorištu jureći u kokošinjac da snesu jaje ili prije nego što padne noč.

Jednoga dana, dok je pas Šarko zadovoljno drijemuckao nakon što je oglodao u slast veliku kost, ušuljala se lija. Pratila je već danima kada je Šarko budan i čekala svoju priliku, znala je da će uspjeti.
Već je odavno imala u viziru kokoši, slasne i debele, no znala je da ih pas budno čuva. Promatrala je družinu koja je složno živjela na imanju. Kako da dođe do kokoši? Ako pođe do njih, svinje će početi skičati, probudit će psa, a ona će morati u bijeg.  Ako probudi psa, pas će početi lajati i uznemirit će zečeve. Zečevi će dojaviti kokošima da im se sprema zlo i opet će otići neobranog grožđa. Kokoši će dojaviti kravama da se lija šulja po dvoru, tako će opet pobjeći neobranog grožđa. Ovaj put je je smislila plan.
Prišuljala se gospođa lija golubinjaku.
”Ojdeeeee prijo!” zazove lija.
”Ojjjjjjj” odvati golubica.
”Znaš li šta ima novo?” opet će lija.
”Ne znam,  da nam se nećeš doseliti?” pitala je pomalo podrugljivo golubica.
”Čula sam od zečeva da je svinjama zasmetao smrad krava. Kažu da se svinje spremaju u borbu protiv toga zla. Kao da one ne smrde” reče lija i ode.
Golubica se uputi do krava
”Čujte, čujte! Reče mi lija da su se svinje žalile kod zečeva da jako smrdite. Svašta, kao da one ne smrde!“ reče im golubica i ode.
Krave su se zaprepašteno pogledale. Zar je moguće da ta stoka blebeće okolo gluposti?
“Kako mogu? Neka gledaju svoja vlastita govna! U njima se kupaju svaki dan. Pa ovdje se čovjek ne može ni posrati u miru!“ žalile su se krave.
Uputiše se krave zečevima, da saznaju neke pojedinosti u vezi nemilog žaljenja
“Zeko, de ti meni lijepo reci jel ja tebi smrdim?“ upita krava pomalo začušenog zeca.
“Ti meni? Ma ne, uopće ne.“ odgovori zec pomalo nesigurno.
“Čujem da su se one glupe svinje žalile kod tebe, jel to istina?“ upita krava.
Zecu nije bilo jasno što se dešava. Pa svinje i same smrde, zašto bi se žalili na smrad krava?
“Nemam pojma, meni nitko ništa nije rekao.“ odvrati joj zec.
“Lažeš zeče, jebat ću ti majku ako lažeš!“ odvrati krava i izjapureno ode i uputi se ravno svinjama.
Lija ih je promatrala iz kutka i pomalo se smijuljila.
“Jebem li vam sve po spisku! Nas ste našli zajebavati, stoko jedna! Jel mi smrdimo, jel mi?“ vikala je krava lupajući svinje po čitavom tijelu.
Nije im ništa bilo jasno. Svinje su se pokušavale braniti i lupale su krave svom snagom. Krave su se još više naljutile i nastala je rika i skičanje. Kokoši su počele kokodakati. Golubovi su se uzbunili, a pas Šarko je isto uznemireno počeo lajati gledajući šta se dešava. Požurio je prema njima, da ne bi došlo do većeg zla.
“Hej, hej, polako! Šta se desilo? Što se tučete?“ viknu on žustro no nitko ga nije čuo.
Nastala je još veća buka i galama.
Vidi lija, tuku se oni istresajući čitav bijes jedno na drugo dok je Šarko pokušao smiriti situaciju.
Počela se šuljati prema kokošinjucu. Kokoši su uhlapireno vidjele da im prijeti opasnost, no nitko ih nije čuo. Kokodakale su na sav glas, no za njihov zov nitko nije mario.
“Sad ste moje kokice, dođte, dođte, neće vama lija ništa“ govorila je lija hvatajući jednu za drugom.
Kokoši su umirale jedna za drugom pod oštrim zubima te opake životinje, nije im bilo spasa. Tek se jedna krava na čas okrenu prema kokošinjcu. Imala je šta za vidjeti. Krv je špričala posvuda a kokoši su ležele beživotno na travi. Vidjela je lisicu koja joj se podrugljivo smijala. Sad je razumjela.
“Ej, stanite, stanite! Veliku smo nesreću napravili. Umriješe naše koke. Lovite liju!“ uzviknu krava pokazujući na liju koja je među zubima imala jednu koku. Imade krvoločan trag koj se slijevao niz vrat.
Svi su se okrenuli prema kokošinjcu. Lija je odjednom razumjela da je u opasnosti. Uzela je zubima jednu koku, htjela je bar jednu drmnuti i počela bježati. Sve su životinje počele za njom trčati, ali lija je bila brža. Vidjeli su da joj ne mogu stići. Bilo je prekasno.

Gotovo je. Vratili su se i stali kraj beživotnih kokica. Očajno su se pitali kako su mogli dozvoliti tu kavgu i tuču, no odgovora nije bilo. Bilo je previše kasno.